Korisničko ime: Lozinka:
Naslovna Forum 031 Galerija 031 Oglasi 031 Novi korisnik!
Novosti
Najave i reporti
Kolumne
Gost priče
Interaktiv
Podrška
O nama

Estrada - Tribute to Bora Spužić - Kvaka

Prethodna tema View printer-friendly version Pošalji prijatelju ovu temu kao e-mail Tražilica Ispiši broj poruka na ovu temu svakog postera Snimi cijelu temu u text datoteku Sljedeća tema


Započnite novu temuOdgovorite na temu
Autor Poruka
8
Offline
Avatar

Ukupno postova: 1860
Spol: Muško Muško
Post Postano: 15.10.2006. 23:46 
Naslov:  Estrada - Tribute to Bora Spužić - Kvaka
Citirajte i odgovorite[Vrh] 

KVAKA KRALJ KAFANA

Devetog marta, u jutarnjim satima, posle duge i teške bolesti, u Požarevcu je umro Bora Spužić Kvaka. Kažu, najveći boem narodne muzike, poslednji romantičar, kralj kafana... Violina je tiho zajecala za najvećim belim bluzerom u ovom delu Evrope, kako su ga još zvali.

Pet dana kasnije bili smo u Požarevcu, u porodičnom domu u ulici Ive Lole Ribara. Mala prizemna kuća ima dnevnu i spavaću sobu, kuhinju i kupatilo. Bez ikakvog sjaja i luksuza, kao da tu nije živeo čovek koga su obaožavale mase. Tu je Bora proveo poslednjih 18 godina, sa suprugom Rankom. I poslednjih pet godina tu se borio sa bolešću, sve do subotnjeg jutra, na Zadušnice, kada je njegovo srce prestalo da kuca.
Iako skhrhana bolom, Borina udovica Ranka pristala je na razgovor. Zahvaljuje se retkim prijateljima i Borinim kolegama koji ga nikada nisu zaboravili i koji su ih pomagali...
Ranka je Sarajka, devojačko prezime Tešić. Radila je kao daktilograf u Centrotransu. Od 1983. godine je sa Borom. Na jednom nastupu u kafani na Jekovcu (deo Sarajeva), među mnogim devojkama, Bora je odabrao baš nju. Već je bio razveden od treće žene Nevenke. Pre toga je bio oženjen Jelicom i Verom. Sa Jelicom ima kćerku Svetlanu, koja živi u Požarevcu, a sa Nenom kćerku Olju koja je u Nemačkoj. Sa Verom i Rankom nije imao dece.
-Tog jutra, kada je umro, ustali smo u šest sati- priča udovica Ranka. Iznenadio me kada je zatražio da skuvam kafu. Rekla sam mu: "Ne možeš da piješ kafu dok ne izmerimo šećer, dok ti ne dam insulin..." Dvaputa dnevno sam mu davala insulin, jer je imao dijabetes. Dobio ga je nakon epileptičkog napada 199.godine... I htela sam da popijemo kafu, kad već ima želju, ali nije je popio. Evo, tu, samo se okrenuo i počeo da se guši. Pitam ga šta mu je, on govori da ne zna. Mislila sam da je opet epi napad ili šlog. kakva smrt! On je tako dobro izgledao da o smrti niasm ni razmišljala. Evo pogledajte sliku kao je izgledao 25. februara - kazuje Ranka dok nam dodaje fotografiju (autor je momak iz Paraćina, koji im je dolazio u posetu - doneo je pesmu o Bori, za koju je govorio da će Beki Bekić da je otpeva i snimi).
-Zvala sam bolnicu, kola su stigla za pet minuta. Prebacili su ga u bolnicu, stavili na EKG (još sam bila pored njega). Pre nego što su mi rekli da treba da izađem, stegao mi je ruku. nije me puštao. Ali nije bilo spasa. ponovo je dobio jak udar. Umro je oko pola osam... U 68. godini, a ne, kako pišu, u 65-oj...


KOBNI PAD SA ORAHA

Velibor Spužić Kvaka je rođen 10.11.1934. godine u Orahovcu, na Kosovu, kao peto od šestoro dece Todora i majke Olge. Početkom Drugog svetskog rata porodica se seli u unutrašnjost Srbije, najpre u Ćićevac. Tu mali Bora, kao nemiran dečak, pada sa oraha, lomi kuk i ostaje invalid, sa 20 centimetara kraćom levom nogom. Možda se to i moglo izlečiti, ali majka nije dala da ide na operacije. Plašila se. Kasnije se "saživeo" sa tom skraćenom nogom.

Kraće vreme posle Ćićevca, porodica Spužić je živela u Zemunu, a zatim su se preselili u Požarevac. Najpre su bili u jednoj kući u blizini Muzeja Barili, a potom se preselili u Lole Ribara 17. Posle turneje po Australiji 1986/87 godine, renovirao je kuću.
Uvidevši da očeva plata sitnog činovnika u poreskoj upravi nije dovoljna za izdržavanje porodice, Bora počinje da svira harmoniku. I peva, uglavnom meksikanske pesme. Odlučuje da napusti školu, pa u kafani Dunav u velikom Gradištu kupuje harmoniku - pristaje da je otkupi sviranjem. Tako počinje njegov kafanski život.
O tome će kasnije reći: - Ja sam čovek sa dva fakulteta. Oba sam stekao u kafani. Diplomirao sam psihologiju i muzičku akademiju. Prvu diplomu čuvam u srcu i očima, a onu drugu u galsu. Tako niko ne može da mi ih ukrade!

Prvu ploču Kvaka je snimio tek sa 34 godine. U Pančevačkom Domu armije pronašao ga je Budimir Buca Jovanović, koji će potom napisati mnoge velike Kvakine hitove. Prvu sing ploču objavio je za zagrebački Jugoton 1968. godine, a 1971. Kvaki izlazi prva LP ploča. Na singl ploči bila je pesma "Pođimo u krčmu staru (Na rastanku)" s kojom je u Domu sindikata 1968. godine napravio lom. Posle je pobeđivao na festivalima Ilidža i Beogradski sabor, osvajao Zlatni mikrofon. Njegove pesme objavljene su na 23 singla i 16 LP i tri CD.

Pošto sam ja Sarajka, govori Kvakona supruga Ranka, Kvaka je često boravio u Sarajevu. Tamo su ga mnogo voleli. Završi angažman u jednoj kafani, zovu ka u drugu. Ipak, Mostarci su ga najviše voleli. Kleli su se u njega. Govorili su: Tito, pa Kvaka! Sećam se da je jednom imao koncert na Buni, a odseli smo u hotelu Neretva. Joj, kada su saznali da je tamo i kad je raja nagrnula! Morao je da siđe i da peva. Hteli su sve da polome, da bace u Neretvu sve baštenske stolice... Opet, Tito, pa on! To je bilo čudo. U Mostaru i Sarajevu su ga baš voleli. U Sarajevu nema gde nije radio - kod Bilala, Zumre, u restoranu u robnoj kući pevao je i na otvaranju, pa u Berolini...
-U kafanskom dimu dočekivao je zore. Bio je prava boemčina. Uvek je prvo hteo da zadovolji sve okolo, pa onda i sebe. Voleo je i da popije, ali to je više izvikano nego što se zaista opijao. Taj alkohol ga je toliko pratio zbog njegovih očiju. Kad je bio mali imao je one čmičkove, pa su mu uvek bili polu spušteni kapci. I kad popije jedan vinjak ili konjak, svi su mislili da je pijan. Naravno ne mogu reći da nije pio. Znate kako je, da bi se napravio štimung, moraš i ti da popiješ kao ostali. Uglavnom bilo mu je najvažnije da svi oko njega budu zadovoljni, da napravi posao gazdi kod kojeg je pevao.


DRAMA JE POČELA 1997. GODINE

Drama legende naše narodne muzike počela je sredinom juna 1997. kao da je to naslutio kada je nekoliko godina ranije (na Šumadijskom saboru u Aranđelovcu) otpevao: Boriću se ja sa sudbinom i životom do poslednjeg daha, o sudbino moja, suzo siromaha...
-Za vikend je pevao u Novom Pazaru, a u nedelju predveče došao je kući- dobro se seća Ranka. -U ponedeljak je doživeo šlog! Bio je težak dan, neka omorina. Pavila sam gibanicu, znam da je uzeo parče i izašao malo napolje... Kada se vratio, ovde u sobi se zateturao. Vidim loše mu. Zvala sam odmah doktoricu, ona je došla i savetovala da ga odvedemo u bolnicu... U dva sata popodne kada smo ga doveli, Bora je išao na svojim nogama, ali sam primetila da je na prijemnom odelenju bolnice teško izgovorio kako se zove... Bio je to šlog - moždani udar. lečio se Bora u Kliničkom centru u Beogradu, pa u Slankamenu...
Kolege su ubrzo organizovale koncert za njega. Bilo je to krajem 1997. godine. Došlo je više od 30 kolega, puna dvorana. Dobili smo pare pa sam mogla da uzmem logopeda i fizioterapeuta i - podignemo ga. Počeo je sam da jede... Ali, onda dobije taj epileptični napad 1999.godine, pa polomi nogu! I opet nanovo. Uzeli smo fiziaterapeuta i opet ga podigli.
Prošle godine (2001) javila se Hanka Paldum, čula je šta se desilo Bori i odlučila je da mu pomogne i da ga vodi u Sarajevo kod jedne poznate lekarke. Dva i po meseca smo bili u Sarajevu. Lično je vozila Boru na terapiju, na akupunkturu. Posle, već, prve ture od 35 terapija, napredak je bio očigledan. Lekarka je rekla da bi se posle tri ture stanje maksimalno poboljšalo. A i ovako mu je bilo bolje. Tako mu je prijalo Sarajevo da je dobio ogromnu volju za životom. Bolje je pričao, izgubio se strah koji je ranije imao.
Posle Sarajeva kada smo se vratili u Požarevac, toliko se okuražio da je sam hteo da šeta po dvorištu, doduše sa hodalicom. I 11.11.2001. godine izašao je u dvorište, jedna nogica od hodalice upadne u pukotinu u betonu i on padne. Tada je polomio desnu nogu, koja je pre toga bila potpuno zdrava. I opet kod lekara ...

Za dva dana kasnije 13. novembra u Požarevcu je bio već zakazan novi humanitarni koncert, za nastavak Borinog lečenja u Sarajevu. Opet su se kolege odazvale - Keva, Željko Samardžić, Snežana Đurišić, Lepa Lukić, Dobrivoje Topalović, Radiša Urošević, Usnija Redžepova, ... Ali, ovog puta je poseta bila slaba. Prodato je tek 300 karata. Ranka se žali da su podbacili ljudi zaduženi za reklamu.
Hanka Paldum je zvala tri dana pre Borine smrti. Rekla je da ide u Bugojno, pa u Nemačku, a onda dolazi po nas, da ponovo idemo u Sarajevo, Ali, eto, nije se dalo...

Kvakina udovica pokazuje telegrame saučešća. Čitamo potpise i pronalazimo tek nekoliko ljudi sa estrade. Milena Plavšić, Siniša kajmaković iz Renomea, kolektiv Jugodiska...
-Veoma mi je žao Bore, divnog čoveka, poštovanog kolege i dragog mi prijatelja. Žalim što nisam u mogućnosti da prisustvujem njegovoj sahrani, jer mi je majka operisana, pa ovim putem porodici upućujem izraze mog iskrenog saučešća - napisao je u telegramu Zoran Kalezić.
U svom bolu, Ranka nije pimetila ko je sve od Borinih kolega sa estrade bio prisutan na sahrani. Zna da su bili Keba, Snežana Đurišić, Vera Matović,.... Zorica Brunclik i Kemiš su jedini koji su posle, sa groblja, došli kući. Došla je i Simonida Stanković, tekstopisac i novinar, sa mužem. Kažu da su na sahrani bili i Zoran Starčević, Zoran Jovanović, Mića Nikolić... Od Udruženja estradnih radnika, međutim, nisam dobila ni telegram. Ni komemoraciju nisu održali, sram ih bilo! A pola estrade je Bora hranio. Ljuta je na Udruženje i što nikada nije pomoglo da Kvaka prima penziju kao istaknuti umetnik. Pokazuje nam Estradnu nagradu Srbije, na osnovu koje je Kvaka trebao da dobije to zvanje.

Bora Spužić Kvaka sahranjen je uz zvuke pesme "Na put se spremam, put mi je dalek", koju je na violini, lagano hodajući za njegovim odrom, svirao stari Ciganin Mita.

Korisnički profil  Download Poruke   Ocijeni poruku  
 



 Skoči u forum: